U periodu između 1951. i 1955. godine, Partizan je bio ubedljivo najača hokejaška ekipa u zemlji koja osvaja 5 uzastopnih titula prvaka pobedivši u 23 uzastopne utakmice sa gol razlikom 166:23. Tim Partizana je praktično bio državna reprezentacija, a u šampionskom sastavu su igrala četiri hokejaša iz Hrvatske (Josip Brelić, Alfred David, Boris Renaud i Mićo Dušanović), 3 iz Srbije (dr Zlatko Kovačević, Milan Jovanović, Nikola Stanimirović ), i po jedan iz Makedonije (Blažo Piperski), Slovenije (Luce Žitnik), Crne Gore (inž Blažo Mijušković) i Vojvodine (Gantar Ladocki), a u jednoj sezoni im je pomogao i Kanađanin O' Nil (inače službenik ambasade u Beogradu), koji je fantastičnim igrama i golovima podigao popularnost hokeja na najviši nivo. Laganim osipanjem igrača ugasio se i šampionski sastav crno-belih, pa je Partizan u narednim šampionatima vodeće uloge u jugoslovenskom šampionatu prepustio klubovima iz Slovenije, dok je neuspehe doživljavao čak i na hokejaškim prvenstvima SR Srbije koji su tada bili veoma popularni (1958. godine poražen je od ‘’Tašmajdana’’, dok je u dve naredne sezone bio drugoplasirani iza beogradskog kluba ‘’Avala’’).
Nakon duže pauze, 1969. godine Partizan osvaja novu titulu – pobednika Kupa Srbije da bi potom, početkom sedamdesetih, crno-beli nekoliko puta ispadali pa se ponovo vraćali u prvu ligu gde se definitivno vraćaju i 1979. godine. Te sezone Partizan je povratak u elitno društvo obezbedio posle dvomeča sa ljubljanskim Tivolijem. Od tada Partizan nije više nikada napuštao prvu ligu, a u toj generaciji su, izmedju ostalih, igrali braća Rašid i Šemsa Šemsedinović, kao i Milan i Slobodan Obradović, višestruki reprezentativac Zvonko Mihajlovski, te legendarni Boško Šutić. Mladi talas su predvodili Bojan Milovanović, Lazar Dunda i Goran Radović (koji i danas igra hokej).
Nakon pauze duge tri decenije Partizan osvaja sedmu šampionsku titulu u sezoni 1985-86. a u narednom prvenstvu osvaja drugo mesto. U te dve izvanredne sezone crno-beli su izgubili svega 14 od 73 odigrane utakmice, a glavnu reč su vodili hokejaši ‘’uvezeni’’ sa strane, pre svega iz Slovenije (trener Pavel Kavčič, golman Dominik Lomovšek i igrači Ignac Kavec, Blaž Lomovšek, Dušan Lepša, Tomaž Lepša, Andrej Vidmar i Matjaž Ogrin). Od stranaca, tu su bili fenomenalni čehoslovački bekovi Vladimir Bednaž (dugogodišnji reprezentativac Čehoslovačke), Vladimir Kostka i Otokar Železni, kao i napadači Frensis Matičuk (Kanada) i Karel Nekola. Dve sezone koje je jedan od najboljih jugoslovenskih hokejasa svih vremena Ignac Kavec proveo u Partizanu, obezbedile su crno belima ozbiljnu reputaciju i u evropskim takmičenjima. Jedan od najlepših trenutaka dogodio se u sezoni 1986/87, kada je Partizan u Kupu Evropskih Šampiona, u dvomeču, eliminisao rumunsku Steauu "zlatnim" golom Čabe Ladockog u produžetku revanš susreta. Mora se istaći i doprinos domaćih igrača, od kojih su neki i u to vreme bili reprezentativci Jugoslavije. Kapiten trofejne generacije iz sredine osamdesetih godina je bio Bojan Milovanović, a značajan doprinos su pružili i Lazar Dunda, Goran Radović, Andrej Jovanović, Miloš Piperski, Predrag Bodrožić, Boško Šutić, Bojan Bertuš i Rade Milanović. Partizan ostaje u samom vrhu jugoslovenskog hokeja sve do 1990., ali se koncepcija polako menja. Tri kvalitetna hokejaša iz inostranstva su prisutna u svakoj od tih sezona, ali je igrača iz Slovenije sve manje. S druge strane, Partizan se pojačava na domaćem tržištu, tako da iz redova večitog rivala Crvene Zvezde, u Partizan 1987. godine prelaze najbolji igrači Igor Kosović, Nenad Ilić, Milan Vatovec, Zoran Kožić, Igor Poluga, Zoran Mitrović i Saša Kosović. Standardni reprezentativci Jugoslavije, Igor Kosović i Nenad Ilić su upravo u crno belom dresu odigrali najbolje sezone u karijeri. U nezaboravnom sećanju svih ljubitelja hokeja ostaće fantastični ruski golman Viktor Doroščenko, višestruki reprezentativac SSSR i sigurno najbolji čuvar mreže koji je igrao na ovim prostorima. Veliki doprinos uspesima kluba su dali i napadači Jaroslav Vlk (Čehoslovačka) i Jurij Šumakov (SSSR), kao i odlični bekovi Bohumil Kacir (Čehoslovačka), te Aleksandar Murašov (SSSR).
U sezoni 1990-91 Partizan neočekivano gubi oba ‘’plejaut’’ meča protiv Vojvodine i time gubi i prvoligaški status. Bilo je to poslednje prvenstvo u punom sastavu države koja se raspala, pa je Partizan dogodine nastavio takmičenje u saveznom rangu.
Prva šampionska titula u novoj državi crno-belima je pripala 1994. godine (posle 8 pobeda u 8 ligaških mečeva u finalu plejofa savladana je Crvena Zvezda sa 3:1, 8:3 i 2:1). U toj generaciji su se isticali Saša Kosić, Igor Trifunović, Vojin Jauković, Nenad Joković i Nikola Bera. Na golu je stajao reprezentativac Bugarske Kosta Mihajlov, a u napadu je igrao još jedan bugarski hokejaš, Zlatko Zinoviev. Interesantno je pomenuti da dvojica igrača iz 1994., Igor Trifunović i Marko Crnoglavac, i danas nose crno beli dres, a da je Nikola Bera već godinama trener u stručnom štabu tima. Naredna sezona bila je jedna od najuspešnijih u klupskoj istoriji u kojoj Partizan bez poraza trijumfuje i u državnom prvenstvu (18-0-0, 177:25) i na Kupu Balkana (10-0-0). Najzaslužniji tvorac ovih uspeha bio je nesavladivi ruski golman Aleksandar Semjonov. Zanimljiv je podatak da je jedini shutout u Kupu Balkana ostvario rezervni čuvar mreže Vladan Trajković i to protiv ekipe Levski iz Sofije. U timu su te, 1995. godine, igrali odlični bekovi iz Rusije Kuljev i Semendajev, kao i napadači Hruščov i Kalanjin. Domaći kadar je bio impresivan, pored igrača koji su izneli predhodnu sezonu, isticali su se i Dejan Tatić, Ivan Prokić i Jovica Rus.
Svoju desetu titulu državnog prvaka, Partizan je osvojio tek deceniju kasnije. Najteže godine klub je preživeo na samom početku ovog veka, pre svega zbog finansijskih problema. Za to vreme se dobro radilo u mladjim kategorijama, tako da je stasala nova generacija mladih hokejaša koji danas čine okosnicu reprezentacije Srbije. Nova uprava, uz pomoć glavnog sponzora, firme Marbo, 2005. godine dovodi iz Vojvodine najboljeg beka u državi, Branka Mamića. Iz Kanade dolaze golman Rick Nichol, kao i bekovi Michael Walling i Brian Dillon. Napad je pojačan izvanrednim Slovacima Viktorom Štefanekom i Miroslavom Štefikom. Uz veterana Gorana Radovića, relativno iskusne Bobana Čukovića i Bogdana Jankovića, domaći kadar su činili talentovani juniori Marko Sretović, Marko Milovanović, Miloš Babić, Igor Andrić, Nikola Dunda i, nešto stariji, Predrag Janković. Partizan titulu u sezoni 2005/2006 osvaja nakon spektakularnog finala sa večitim rivalom, Crvenom Zvezdom. Ekipu je sa klupe predvodio iskusni češki stručnjak František Vorliček.
Sledeće godine Partizan dovodi sjajnog napadača Borisa Gabrića iz Vojvodine i vraća svoje stare igrače Uroša Aleksića i Bojana Jankovića. Uz Štefaneka i Štefika, tu su bili odlični slovački golman Ivan Fedor, kao i kanadski bekovi Jamie McKinven i Scott Wright. Titula je odbranjena bez većih problema nakon finala sa novosadskom Vojvodinom.
Promene u igračkom kadru nisu uticale na šampionski niz Partizana, koji je ju sezoni 2007/2008 osvojio 12. titulu prvaka države, a 3. uzastopnu. Novi trener, Švedjanin Hakan Nygren, je dosta promenio filozofiju igre insistirajući na mnogo ofanzivnijem pristupu. Ova sezona će ostati zapamćena po bravurama izuzetnog majstora iz Ukrajine Dmitrija Gnitka, koji je prosto rešetao protivničke golmane. Društvo su mu u napadu pravili Kanadjanin Ryan Robin i Belorus Ruslan Beliy. Odbrana je bila pojačana povratnikom Igorom Trifunovićem i bekom iz Kanade Prestonom Cicchine-om. Gol je čuvao Finac Jukka Kuusivuori, a sa pozajmice iz Crvene Zvezde su vraćeni bekovi Nemanja Nikolić i Uroš Sibinović. U finalu je pobedjena ekipa Novog Sada.
Svoju 13. titulu prvaka države (4. uzastopnu) Partizan je osvojio u sezoni 2008/2009. Tim je bio ojačan povratnicima Borisom Gabrićem, Markom Prokićem, Srđanom Ristićem i Nenadom Rakovićem. Na golu je bio Kanađanin Jocelyn Guimond, a od stranih bekova igrali su češki internacionalci Ondrej Mertl i Ales Dvorak. Najviše poena u sezoni je ostvario Bohuslav Subr (Češka), univerzalni hokejaš koji je pokrivao sve pozicije u timu, osim golmanske. Ukrajinski tandem u napadu (Vitaly Gavrilyuk i Anton Butochnov) je ipak ostvario najveći prosek poena po utakmici i može se reći da je njihovo angažovanje u novembru 2008. donelo konačnu prevagu nad velikim rivalima.
Sezona 2009/2010 se može smatrati jednom od uspešnijih u bogatoj istoriji kluba. Partizan se uključio u regionalnu Slohokej ligu u kojoj je, pored crno belih, učestvovalo 6 slovenačkih, 2 hrvatska i jedan austrijski klub. Partizan je igrao zaista izvanredno i već u prvoj sezoni se plasirao u finale ovog takmičenja, gde mu je za dlaku izmakla titula. Ono što je još važnije, hokej se na velika vrata vratio u srpske medije, utakmice Partizana su prenošene na nacionalnoj televiziji posle više od dve decenije, a hala Pionir je na nekim utakmicama bila ispunjena do poslednjeg mesta. Primat u Srbiji nije bio sporan, senku na veliki uspeh Partizana bacio je subotički Spartak, odustajanjem od učešća u finalu plej ofa. Može se reći da je u ovoj sezoni Partizan oformio najjači tim još od vremena Kaveca i Bednaža. Na golu je stajao izvanredni Slovak Martin Šurek. Iz Vojvodine su stigli reprezentativci Srbije Daniel Jacob, Marc Andre Fournier i Filip Mirković, zajedno sa povratnikom Sretovićem. U crno beli tabor su se vratili i Branko Mamić i Michael Walling. Bedem u odbran pojačao je slovački bek Tibor Schneider, zajedno sa povratnikom iz Crvene Zvezde, Stefanom Ilićem. Iz Kanade je vraćen jedan od najboljih srpskih hokejaša Marko Kovačević, a u napadu su igrali i odlični Ivan Raček ( Slovačka), Martin Ambruz (Češka), kao i Jožef Liška (Slovačka). U finišu Slohokej lige je stigao i dugogodišnji MVP srpske lige, izvanredni Rus Pavel Popravko. I pored obilja izvanrednih hokejaša iz više zemalja, statistički najbolji učinak imali su naši reprezentativci: kapiten Marko Milovanović je bio najbolji strelac tima, a Boris Gabrić najbolji asistent. Trener ekipe je bio nekada proslavljeni reprezentativac Jugoslavije Djulnear Saliji.
U sezoni 2010/2011 hokejaši Partizana su ostvarili spektakularne rezltate. Osvojena je Slohokej liga pobedom u finalnoj seriji nad ljubljanskom Olimpijom (rezultaom 3:1), a lako je odbranjena i titula prvaka države (2:0 u seriji protiv Crvene Zvezde). Na "mesto zločina" vratio se Pavel Kavčič, trener koji je i 1986. godine osvojio titulu sa Partizanom. Gol je čuvao fantastični Amerikanac John Murray. Slovenački reprezentativci Anže Terlikar (centar) i Mitja Sotlar (bek) izneli su veliki teret u sezoni, baš kao i kanadski bek Patrick Ouellet. Kanađani Jerrett Konkle i Matt Hanson bili su zapaženi u prvom delu sezone, a kasnije su stigli slovački bek Jozef Lukač i centar Slavomir Pavličko. Domaći kadar je praktično oformnjen od najboljih hokejaša u Srbiji. Iz Olimpije je stigao Nemanja Vučurević, a iz Vojvodine su došli Ivan Tumbas i Goran Ristić. Tim je kompletiran povratnicima Markom Prokićem, Bojanom Jankovićem i Milošem Babićem. Od 37 utakmica u sezoni, crno-beli su dobili čak 33.
Sezona 2011/12 je donela iste ambicije, ali je koncepcija malo promenjena. Pošto je Partizan postao daleko najodgovorniji kada je takmičenje reprezentacije Srbije u pitanju, u klubu je odlučeno da se mnogo veći prostor pruži domaćim hokejašima. Sve do pola sezone Partizan je nastupao sa samo dva strana hokejaša (američki golman Ryan Klingensmith i slovenački bek Klemen Sodržnik). Najbolji igrači u timu bili su mladići ponikli u Partizanu (Marko Kovačević, Marko Milovanović i Marko Sretović), dok su punu afirmaciju doživeli mladi reprezentativci, izdanci Taš-ove škole hokeja (Dimitrije Filipović, Pavle Ogrizović i Stefan Ilić). Rus Pavel Popravko je konačno dobio srpsko državljanstvo i stekao pravo da igra za reprezentaciju Srbije. Takmičenje u Slohokej ligi je bilo veoma jako, sve ambiciozne ekipe su se pojačavale kako se bližio plej of. Partizan je pred samo doigravanje ispunio dozvoljenu kvotu stranih hokejaša. Došli su bekovi Žiga Svete (Slovenija) i Joshua Mizerek (USA), kao i napadači Jure Kralj (Slovenija) i Martin Havliček (Slovačka). Tako su se složile šampionske kockice i crno-beli su odbranili titulu prvaka Slohokej lige (opet protiv Olimpije u finalu, 3:2 u pobedama), a protiv beogradskog Viteza je lako odbranjena i titula državnog prvaka.
Priča se nastavlja...
Klupski individualni rekordi na utakmicama državnih prvenstava :
najviše prvenstvenih sezona: 27 Rašid Šemsedinović (1958-84 i 89-90)
najviše prvenstvenih utakmica: 342 Rašid Šemsedinović(1958-84 i 89-90)
najviše prvenstvenih golova 144 Lazar Dunda na 321 utakmica
najviše prven. poena, gol+asistencija u sezoni: 70 Blaž Lomovšek 42+28 (1987-88)
najviše postignutih golova u jednoj sezoni: 42 Blaž Lomovšek na 37 utakm.(1987-88)
najviše datih golova u jednoj sezoni (prosek): 3.40 Aleksandar Kosić (34 na 10) 1993-94
najubojitiji strelac na jednoj utakmici: Dejan Tatić, 19.11.1996. na utakmici ‘‘Partizan’’:Spartak (27:0) postigao je tri klupska rekorda: najviše golova (6), asistencija (7) i poena (13).
najduža neprekidna golgeterska serija: 22 uzastopne utakmice koje je između 1994. i 1998. (sa pauzama) odigrao Dejan Tatić i na njima postigao 33 gola.
najviše ostvarenih šatauta golmani istorija: 24 Rašid Šemsedinović (1958-1992)
najviše ostvarenih šatauta golmani sezona: 6 Domine Lomovšek (1986-1987)
najuspešnija sezona golmani: Mićo Dušanović bez primljenog gola na sve 4 utakmica šampionata 1953. god
GOXY:)
Нема коментара:
Постави коментар