Loyal to Tradition
U bogatoj istoriji crno-bele ljubavi mnogo igrača, funkcionera i trenera ostavilo je neizbrisiv trag. Neki su sa razlogom ostali upamćeni i slavljeni , neki uzdizani do nebesa bez nekog preteranog razloga. Prema nekima se klub odnosio krajnje roditeljski ,a o neke se ogrešio. Čovek, koji je po mom mišljenju, i u vremenu do kojeg moje sećanje seže,ostavio neizbrisiv pečat u fudbalskoj sekciji omiljenog nam kluba je veliki Ivan Golac. Čovek koji je odigrao preko 350 mečeva u crno-belom dresu, neporavdano izostavljan iz repke tadašnje države (igrao čini mi se samo jednom), čovek koji je bio prvi ili jedan od prvih stranaca na ostrvu, kao kapiten predvodio Sautempton do počasne lože na starom Wembley, čovek koji je pružio nezaboravne momente kao kormilar crno-belog broda svakom navijaču Partizana. Odrastao u Beogradu, vaspitavan u Partizanu - njegovoj kući, izrastao u avangardnog lika koji se po mnogo čemu razlikovao od stereotipa o fudbalerima. Posedovao je jednu od najozbiljnijih kolekcija rnr ploča u beogradu, obožavao The Who, na terenu bio primer gracioznosti i džentlmenskog ponašanja. Kako bi se to reklo bio je pravi možda i prvi džentlmen u kopačkama, ali kao takav nije bio interesantan medijima, tadašnjoj eliti, selektorima. Nadogradivši se u svakom smislu na terenima gde se lopta po prvi put zakotrljala, Ivan se vraća da kao trener nastavi tamo gde je kao igrač stao , u Srbiju, najpre sjajnom rolom u tadašnjem drugoligašu iz Šapca, a potom u njegovom Partizanu. Prepoznatljivim stilom, uvek otvoreno i za gol više, Ivan uspeva da iskontroliše i do maksimuma iskoristi i ekipi podredi poznatog nestašnog momka tadašnjeg SFRJ fudbala legeendarnog Milka Đurosvskog. Pod Ivanovim vođstvom posle mnogo mngo vremena Partizan stiže konačno i do trofeja Kupa Maršala Tita u nezaboravnoj utakmici protiv mostarskog Veleža, tade jako jako ozbiljne ekipe. Demoliranje "rodjenih" - 6:1 za Partzan. Drugi put u klupskoj istoriji naredne sezone Partizan uspeva da prezimi u Evropi, a dve utakmice u tadašnjem Kupu kupova igra van Hrama. Nakon odlaska uspeva da u Škotskoj osvoji trofej Fa Cup-a sa Dundee UTD i tako prekine decenijsku dominaciju dva velika kluba iz Glazgova. I gde je sada taj čovek u Partizanu? Da li mu je mesto u klubu? Da li je on takav kakav jeste potreban nama? Znam neko će reći da je kvalitetan trener ne bi radio u Libiji. Lako je pljuvati. Treba veličinu pokazati i klupskoj legendi ukazati dužno poverenje i poštovanje. Status kakav zaslužuje nikada nije dobio , u Škotskoj ga slave u Srbiji ga se ni ne sete. Da li mi kao klub imamo baš toliko velikih trenera u svojoj istoriji, da sebi možemo da priuštimo luksuz da ih se tako lako odričemo.? Da li mi treba da radimo ono što je FS uradio njemu, Radomiru Antiću, ono što Partizan čini prema najvećem od svih - Momčilu Moci Vukotiću,Duletu Vujoševiću KS? Da li će se neko opametiti i shvatiti da je MIroslav Đukić bio jedna od najboljih stvari koja se desila Partizanu godina unazad?Da li treba da trošimo veličine zarad nekih sumnjivih tipova koji su velike engleske klubove na volšeban način vodili u propast?Kako se ponašaju čelnici tako se stvari odvijaju na terenu. Ljubav prema klubu neće nestati, ko god da je u foteljama, ko god da je na klupi podrška je tu, ali mislim da je vreme da se zbiju redovi a u Hramu svoje zasluženo mesto dobiju oni koji su kult Hrama gradili svojim znojem, ponašanjem i odanošću.
U bogatoj istoriji crno-bele ljubavi mnogo igrača, funkcionera i trenera ostavilo je neizbrisiv trag. Neki su sa razlogom ostali upamćeni i slavljeni , neki uzdizani do nebesa bez nekog preteranog razloga. Prema nekima se klub odnosio krajnje roditeljski ,a o neke se ogrešio. Čovek, koji je po mom mišljenju, i u vremenu do kojeg moje sećanje seže,ostavio neizbrisiv pečat u fudbalskoj sekciji omiljenog nam kluba je veliki Ivan Golac. Čovek koji je odigrao preko 350 mečeva u crno-belom dresu, neporavdano izostavljan iz repke tadašnje države (igrao čini mi se samo jednom), čovek koji je bio prvi ili jedan od prvih stranaca na ostrvu, kao kapiten predvodio Sautempton do počasne lože na starom Wembley, čovek koji je pružio nezaboravne momente kao kormilar crno-belog broda svakom navijaču Partizana. Odrastao u Beogradu, vaspitavan u Partizanu - njegovoj kući, izrastao u avangardnog lika koji se po mnogo čemu razlikovao od stereotipa o fudbalerima. Posedovao je jednu od najozbiljnijih kolekcija rnr ploča u beogradu, obožavao The Who, na terenu bio primer gracioznosti i džentlmenskog ponašanja. Kako bi se to reklo bio je pravi možda i prvi džentlmen u kopačkama, ali kao takav nije bio interesantan medijima, tadašnjoj eliti, selektorima. Nadogradivši se u svakom smislu na terenima gde se lopta po prvi put zakotrljala, Ivan se vraća da kao trener nastavi tamo gde je kao igrač stao , u Srbiju, najpre sjajnom rolom u tadašnjem drugoligašu iz Šapca, a potom u njegovom Partizanu. Prepoznatljivim stilom, uvek otvoreno i za gol više, Ivan uspeva da iskontroliše i do maksimuma iskoristi i ekipi podredi poznatog nestašnog momka tadašnjeg SFRJ fudbala legeendarnog Milka Đurosvskog. Pod Ivanovim vođstvom posle mnogo mngo vremena Partizan stiže konačno i do trofeja Kupa Maršala Tita u nezaboravnoj utakmici protiv mostarskog Veleža, tade jako jako ozbiljne ekipe. Demoliranje "rodjenih" - 6:1 za Partzan. Drugi put u klupskoj istoriji naredne sezone Partizan uspeva da prezimi u Evropi, a dve utakmice u tadašnjem Kupu kupova igra van Hrama. Nakon odlaska uspeva da u Škotskoj osvoji trofej Fa Cup-a sa Dundee UTD i tako prekine decenijsku dominaciju dva velika kluba iz Glazgova. I gde je sada taj čovek u Partizanu? Da li mu je mesto u klubu? Da li je on takav kakav jeste potreban nama? Znam neko će reći da je kvalitetan trener ne bi radio u Libiji. Lako je pljuvati. Treba veličinu pokazati i klupskoj legendi ukazati dužno poverenje i poštovanje. Status kakav zaslužuje nikada nije dobio , u Škotskoj ga slave u Srbiji ga se ni ne sete. Da li mi kao klub imamo baš toliko velikih trenera u svojoj istoriji, da sebi možemo da priuštimo luksuz da ih se tako lako odričemo.? Da li mi treba da radimo ono što je FS uradio njemu, Radomiru Antiću, ono što Partizan čini prema najvećem od svih - Momčilu Moci Vukotiću,Duletu Vujoševiću KS? Da li će se neko opametiti i shvatiti da je MIroslav Đukić bio jedna od najboljih stvari koja se desila Partizanu godina unazad?Da li treba da trošimo veličine zarad nekih sumnjivih tipova koji su velike engleske klubove na volšeban način vodili u propast?Kako se ponašaju čelnici tako se stvari odvijaju na terenu. Ljubav prema klubu neće nestati, ko god da je u foteljama, ko god da je na klupi podrška je tu, ali mislim da je vreme da se zbiju redovi a u Hramu svoje zasluženo mesto dobiju oni koji su kult Hrama gradili svojim znojem, ponašanjem i odanošću.
DJOLE ILIC-
Нема коментара:
Постави коментар