GROBARI PISU:JEDAN JE DRAGAN MANCE...LEGENDA ZIVI!!!

 СЕПТЕМБАР '85, Тек сам напунио 11 година, други дан школе.Прешао сам од учитељице код разредног, из четвртог у пети. 11 пре подне, у купатилу сам, спремам се за поподневну смену. Звони телефон. Звони телефон. Мама се јавља. Након пар минута улазим у собу. Мама седи на мом кревету, очи јој пуне суза. Гледам у њу, видим да нешто није у реду. Окренута је ка зиду изнад кревета, гледа у постере. Цео зид једне собе (тада смо, у 30 м2 сестра и ја живели са родитељима) је црно бели. Постер до постера, слике, заставице, шалови, а у средини уместо иконе Манце на коленима, Мама ме погледа, хоће нешто да ми каже, али нема снаге. Прекидам муку тишину и питам ко је звао малопре док сам био у купатилу. Успела је да се сабере и каже: “Звао је тата са посла… јавили су на радију да је
погинуо Драган Манце”! Дижем главу ка зиду. Гледам га на коленима, склапам очи и поново их отварам, све ми је замагљено, сузе лију... Мама ме теши, али џабе. Окренула је школу и јавила разредном и
директору да нећу доћи у школу. Када су је питали који је разлог мог изостанка, једноставно је рекла: '''Боже људи, па погинуо је Манце!'' У четвртак сам се од главе до пете обукао у најдраже боје и кренуо у школу. Плакао сам и даље. Сви другари су ме тешили. Разредни, иначе Херцеговац, навијач Вележа, загрлио ме и рекао да могу да идем кући и да не долазим у школу пре понедељка. Остао сам, јер ми је много лакше било у друштву, него да по цео дан седим сам у соби поред постера. На часу географије, видевши ме уплаканог наставница ми је пришла и изјавила саучешће. Успут ме је
питала шта ми је био покојни Манце. - ''ИДОЛ'', одговорио сам из прве. И даље не могу да верујем да ми је Манце толико значио, али ево данас 15 година касније, требала су ми пуна два сата да напишем ових неколико редова, јер ми сузе нису дозволиле да то учиним брже...
ЈЕДАН ЈЕ ДРАГАН МАНЦЕ - ЛЕГЕНДА ЖИВИ

R.D.