Nikad neces biti sam, ja ti to obećavam... U bolu i u radosti, GROBARI SMO OSTALI...
Sećam se i danas te noći kada smo posle niza šampionskih godina izgubili titulu. Sećam se da sam sedeo negde u nekom napuštenom parku na Novom Beogradu i plakao kao malo dete. Pozvao me je otac, jer to nam je bila rutina da se posle svake utakmice čujemo i rekao: „Sine zapamti, mi smo Partizan“. Posle svega toga emocije postaju nekako drugačije, zrelije i shvataš onu poznatu: “Za druge se navija, Partizan se voli“. Da bi to razumeo, moraš mnogo toga da proživiš...
Počela je nova sezona, sa nekim novim, drugačijim igračima, ali na to smo navikli već godinama, ali ovaj put bez Duška, čoveka koji me je naučio da volim košarku, čoveka bez kojeg moje detinjstvo ne bi bilo toliko lepo. Na njegovo mesto je došao Pera, meni jedan od omiljenih likova dok sam bio mali, čovek beskrajne ljubavi prema crno-beloj boji i igrač koji je možda imao onaj najčudniji šut, što bi rekao moj tata „s prsa“, ali ga je često davao.
Ljubav prema Partizanu u datim okolnostima nije bila dovoljna i na njegovo mesto je morao da dođe neko drugi. Došao je Đikić, lik impresivne harizme, duhovit, nekako čudno drag i gospodin sa nenormalnim poznavanjem košarke, a uostalom, imao je i od koga da nauči.
U igri ovih 12 momaka počinje nešto značajno da se menja, počinju da pobeđuju, počinju da razumeju. Publika je od njih očekivala samo da se bore, rezultat je nebitan, on će doći, KAD-TAD. U igri Partizana počinje da se vidi napredak, slabiji od gotovo svakog protivnika na svim pozicijama počinjemo da pobeđujemo iste.
Znate, naš najveći uspeh je što nas se toliko plaše, strahuju i nikada sa nama nisu na čistom. Tolike godine ubijanja u pojam raznih klubova, pravljenje evropskih projekata, stvorilo je kod naših protivnika bolesnu glad za trofejima, a kada si gladan, ne biraš sredstva. A kada si šampion, kada voliš, a ne navijaš onda na sve to nekako drugačije gledaš. Kada ti je bitnije ko je skočio u odbrani, ili napadu, kada ti je važno ko se bacio za loptu, kada ti je najvažnije ko igra dobru odbranu, a ne ko je koliko trojki ubacio, onda razumeš ovaj sport i voliš Partizan. A da bi to razumeo moraš da znaš kako je dati poslednji dinar tapkarošima za utakmicu koju na kraju izgubite i ono najvažnije, kada znaš kako je biti u hali koja je puna protiv nekakvih prigradskih klubova... Ja znam!
Onda kada ga posle poraza još više voliš, onda kada ti svaki igrač Partizana priraste srcu, onda kada danima čekaš da ih vidiš, onda voliš Partizan. Samo se trudi da ta ljubav bude sve jača i jača i da raste iz dana u dan. Jer, voleti Partizan je privilegija, razumeti košarku je inteligencija, a pobeđivati je svakodnevnica.
Hvala vam svima što ste me doveli u situaciju da utakmice Partizana pratim sa dragim ljudima, hvala vam što se na utakmica Partizana vidimo, što vičemo, smejemo se i ponosni smo zajedno, KAO JEDAN. Uvek drugačiji, crne ovce, uvek opozicija, jer mi smo odabrani soj.
Sinovi smo Partizana, slavnog kluba grada mog i ZAPAMTI, NAŠ NAJVEĆI USPEH JE ŠTO NAS SE TOLIKO PLAŠE!!!...
ZORAN KOVACIC
Нема коментара:
Постави коментар